Beograd je prvu biciklističku stazu od par kilometara dobio 1978. godine (od Ušća do hotela Jugoslavija). Trebalo je da protekne dobrih dvadesetak godina da se ponovo nešto uradi i da se u gradu kompletira oko 20 km, uglavnom rekreativnih staza duž obala Save i Dunava. Kap u moru za grad od dva miliona stanovnika.

Zašto više od 400.000 potencijalnih biciklista (prema nekim procenama toliko ima bicikala u Beogradu), ima samo dvadesetak kilometara bezbednih staza, a nešto više automobilista (oko 500.000), ima stotinama puta više ulica?

Nagli porast broja biciklista na beogradskim ulicama ukazao je na potrebu analiziranja ovog vida saobraćaja. Nažalost, analize bezbednosti u proteklih par godina pokazuju da je alarmantan porast broja nezgoda sa učešćem biciklista, oko 30% na godišnjem nivou. Istovremeno, evidentan je poraz učešća u nezgodama osoba do 15 godina starosti. Prosečno se u Beogradu godišnje dogodi oko 130 nezgoda sa učešćem biciklista, i nažalost, pogine 7-10 biciklista. Ovo su podaci koji ukazuju da je najhitnije potrebno uraditi nešto ozbiljno na sistematskom nivo za bicikliste u Beogradu (a i u drugim gradovima).

Prema nekim istraživanjima iz leta 1999. evidentirano je da se na ulicama Beograda javi oko 12-13.000 biciklista, prosečno oko 800 na čas.

Posebno je indikativno to što se najintenzivniji saobraćaj javlja u periodu od 18-19 časova, kada je smanjena vidljivost i kada je ugrožena bezbednost biciklista. Podaci ukazuju na to da je problemu bicikla u Beogradu potrebno prići mnogo ozbiljnije i organizovanije. Saobraćajni sistem grada mora da bude harmonizovan i koordiniran među svim učesnicima. S obzirom da se javlja jedan novi (stari) učesnik, koji ima ista prava kao i ostali, na gradskim vlastima je da ovom problemu priđu organizovano, naravno obaveza je i na ostalim zvaničnim institucijama državnog nivoa.